Selindžer: Lovac u žitu

Holden Kolfild. Lovio je u žitu, tri dana hodao po Njujorku da pronađe sebe. Foliranti su ga činili depresivnim. Svega preko glave. Nosio je staru lovačku kapu u džepu da bi je tek povremeno stavio na glavu. Svijet lažovski nagnao ga je da luta tri dana i noći Njujorka, te rupe, kako kaže junak romana. Ciničan. Dosadan je život, i djetinjstvo mu je bilo takvo, mnogo laži. I škola što je skuplja, kaže, u njoj je više i lopova. On sad pada iz četiri predmeta i izbacuju ga no, dobro je poznavao jezik. Hrista je volio, ali apostole posebno ne. I nije volio to što katolik hoće prvo da sazna jeste li i vi katolik, makar kakvo vam ime bilo. 

Dok su svi na utakmici, u sobi je Junak ovog romana tinejdžerski buntovnog ... Izbačen iz škole sad piše sastav drugu iz susjedne sobe, jednom dosadnom tupanu. Ta, još je i mazao kosu njegovim briljantinom. Opsjednuti su svi seksom. Tako idiotskim korakom krenu njegov drugar da izađe s Džejn. I dobit će batine od tog istog druga naš junak kad se ovaj vrati iz grada, jer mu ovaj nabacuje za idiotizam. Usput, napisao mu je i sastav na neku sasvim drugu temu nego što mu je krupni i stariji drug tražio. 

Baba mu je slala novac i  s tim nije imao problem. Ali, propavši u školi, morao je napustiti i studentski dom, proderao se hodnikom tad sa rječju: Moroni! - i sjurio se niz stepenice. 

Gledajući i slušajući ljude dvolične, pritvorne, i sam je počeo da ih laže, otvoreno i potpuno je izmišljao o sebi i drugima hodajući gradom ili putujući vozom. Posmatrao je ljude razne i pričao o njihovoj nastranosti. Svijet je bio sav pritvoran, a on, naš junak, imao je svoje maštarije. 

U salonu nisu mu davali alkohol, jer bio je, kaže, prokleti maloljetnik. Djevojke je častio pićem za šankom, sebi uzimao kokakolu. Na drugom će mjestu naručiti viski. 

I kaže, ljudi vam uvijek sve nekako pokvare. Kad ga baš žestoko iznerviraju ljudi ili djevojka on nastavlja sve više da ih laže. Sjedio je tako i s njom, jednom djevojkom u kinu, imala je zelenu haljinu, i nešto mu nije bilo po volji da poslije sveg spavaju. Rekla mu je: Zbogom štakore. I zbog tog će dobiti još batine. Zatim, dogovorio je sudar s drugom. Sve su bile starije. 

I prokleti novac, uvijek na kraju pokvari raspoloženje. Isto kao aplaudiranje foliranata. 

Volio je da razgovara i igra se sa svojom mlađom sestrom jer, valjda, ona je tek bila dijete. I gledao je na ringišpilu kako kruži u svom plavom kaputiću, kiša je padala. Kaže: Volio bih da ste bili tamo, Božanski je bila lijepa. 

I nije htio više da priča, ni u koju će školu nakon ove nastaviti, nije htio dodatno da nas gnjavi pisac ove knjige. 

Uspjeh mu je, kad ga je dostigao, ubrzo i dosadio. Povukao se u kućicu u šumovitim predjelima, pisao za sebe do smrti, i živio 91 godinu. Selindžer. Bježao je od glupavih razgovora. Rekao je to novinaru Timesa: „Neobjavljivanje pruža veliko spokojstvo, mir. Obljavljivanje užasno narušava moju privatnost. Volim da pišem. Obožavam. Ali pišem samo za sebe i svoje zadovoljstvo.“

Letindor